Nada Zovko / O svemu ponešto: Ne dirajte mi vodu!

Svi ste mi krivi. Znaš kako je ono dobri Meša govorio “…Rano za kraj a kasno za početak…”. Niti sam ti za kraja, a još manje sam ti za početka. Kad sam mog'o otići, grehota ostaviti mater, grehota ostaviti grad, jazuk bacit ciglu, što su stranci za popravak krova dali.

Gdje ću otići, pa za šta sam se borio! Baš reci ti meni, za šta sam se ja borio? Ko da se meni borilo. Niti si mogao od bruke pušku ne uzeti i uniformu ne obući, niti sam mogao od tuge i sramote na komšiju je okrenuti. Nije me moglo zapasti da budem podrumar, i sa ženama po vazdan da pričam, kako napraviti pitu bez igdje ičega.

I vidiš ti danas, na šta dođe? Jedan što je podrumar bio, danas veliki gazda je. Nešto se misli, bi li me primio da na dnevnicu smilje mu berem. Sačuvao čovjek zdravlje i živce u podrumu, pa čim je prestalo pucati, počeo pare zgrćati.

Nije k'o ja! Čim je rat prestao, ja počeo po doktorima zdravlje tražiti. A zdravlja nema, a nema ni penzije. Kažu, moraš svakom doktoru u komisiji nešto u džep staviti, ako hoćeš penziju. Meni to ne treba. Neću kupovati bolest. Beli nje imam za tri čovjeka. Ali džaba ! Ako ne platiš, od bolesnog će napraviti zdravog, i odbit te za penziju.

I još mi vodu branite. Ne dirajte mi vodu, za Boga miloga. Jes’ nakupilo se računa, priznajem. Nije bolan da neću platiti, nego ne dotekne. Ne dotekne ni za šta, od dnevnice što po vazdan na čelopeku smilje berem.

Da mi je neko rekao, da zatvorit ćeš mi vodu, da nećeš mi dati da znoj sa sebe operem, i da pustit ćeš me žednog po ovom ćelopeku, reko bi mu da laže. Nije bolan, da neću da platim, nego ne dotekne ni za šta više ne dotekne.

Onom što podrumar smo ga zvali, njemu prelijeva sa svih strana. Njemu vode dotekne, i da cvijeće zalije, i da bazen napuni. Neka! Nije meni krivo. Čovjek u podrumu sačuvao i zdravlje i pamet, pa kad je prestalo pucati, znao kako na nama što bolesni smo, pare napraviti. Na nama što bolesni smo, ali para nemamo, da platimo, da nam doktor napiše da bolesni smo.

I šta ću sad? Niti sam za kraja, niti sam za početka. Nego, ako čuješ da treba nekom podrum očistiti, ili nešto oko bašte uraditi, zovi me molim te. Nisam ti ja životali za nekog posla, ali moram bolan koji račun vode platiti.

Nije da nisam htio i do sada, ali ne dotekne prijatelju, ne dotekne…

Ne dirajte mi vodu! Kad sam već uniformu obuk'o i pušku nosio, barem me žednog ne pravite. Kad komšiji od bruke u oči pogledati ne smijem, jer nas vi zavadiste, barem mi vodu ne zatvarajte. Dajte mi da se hladne naše vode napijem…dajte mi da je pijem…a platit ću račun, obećajem, čim mi onaj podrumar, plati zadnje dvije dnevnice…

(Nada Zovko/Mostarski.ba)