Nada Zovko / O Svemu ponešto: Sve je to zbog Štrumfa!

Ja tek sada znam zašto si ti takav. Došlo je sada tvojih pet minuta, da naplatiš nam svima što smo ti se smijali, jer si bio, izvini, nemoj se ljutiti najsmotaniji u raji. Ti jedini nikada nisi uspio uhvatiti Štrumfa.  Kojeg Štrumfa?

Čuj kojeg Štrumfa? Ti namjerno zaboravio, sve ono što ostavio si iza sebe, sve ono što dalo ti je snage za tvojih danas pet minuta slave. Iako… ja mislim, da mogao si postati slavan i na malo časniji način. Najlakše je, lagati, poniziti, prodati sebe za nešto skuplju kravatu i odijelo za koje vala i nisi rođen. A možda je ovo bio jedini tvoj način, da pokažeš nam da si neko i nešto. A mi ništa! Mi obična raja! Duža kafa, čaša vode i cigare što motamo sami, i stavljamo u kutiju od Marlbora. Mi što ne znamo razlikovati č i ć.  Nije da nije, sve  je ovako kako ti kažeš… ali ima nešto tužno u tebi. Ima, ima… Zašto imaš potrebu zadiviti, nas ovako za tebe male… ti sada tako važan i veliki.

Znam ja… ostao u tebi gnjev… što smijali smo ti se zbog onog Štrumfa. Kako kojeg Štrumfa?

Iza Hita je bio cirkus. Mi smo ga zvali cirkus, iako pametni su rekli da je cirkus ono drugo sa životinjama, i klovnovima, a da ono iza Hita zvao se luna park. Tamo su radili neki mišićavi momci sa čudnim imenima Samson, Ronaldo, Sandokan… ali nisu sada oni važni. Nama su rekli da im se ne primičemo puno, da nas slučajno ne bi do svojih prikolica odveli, da neko ne vidi i ne prohaka nas po gradu. Dakle, nama je to  bio cirkus sa autima na sudaranje, sa onim što zvali smo daga-daga, i sa velikim ringišpilom, iznad kojeg je skroz visoko visio plavi Štrumf. I samo oni koji su smjeli najjače se zanjihati, skroz visoko, uhvatili bi Štrumfa i dobili besplatnu vožnju. I osim vožnje skontali bi i svaku curu koja im se svidi.

Meni su se udvarali svi koji su uhvatili Štrumfa. Ti nikada nisi uhvatio Štrumfa, i nikada nisi nikoga skontao, i nikada nisi imao curu. I zato je meni danas jasno zašto ti meni sada ovo pričaš.

“Sada je drugo vrijeme. Ne može se živjeti u prošlosti. Nema vam više Tite, trebate zasukati rukave i raditi i Bogu se moliti. Bez vjere nema ništa, sve je na kraju Božja volja”.

I gledam ga. Onako masnog od janjetine oko usta. Kako uništi ljepotu te kravate ovakva glava. Pokušavam misliti na nešto pametnije što ima veze s Jablanicom, a da ga ne slušam, kad već moram ga gledati ispred sebe. Je li ono Tito rekao ovdje u Jablanici “Ni jedan ranjenik ne smije ostati!”… O Tito dragi, ja sada govorim “Ni jedan ovaj kravatisani masni oko usta ne smije na vlasti ostati!” Jer dok on i njegovi ostaju, mi ovi obični što sami cigare motamo, moramo otići.

“Vidi ovo, cijeli ti je život Jovo komšija. Umrla mu oba roditelja, pedeset mu godina, nema dinara, sam ostao, pronađi mu bilo šta da radi. Grehota je… više je gladan nego sit. Kad već možeš, kad već si vlast”

“Nije to k'o što ti misliš. Ne ide to tako! Neka Jovi pomognu njegovi, neka traži od svojih.”

Kojih bolan svojih? Koji su njegovi, i čiji je Jovo? Dijete grada, i ulica naših. Jovo ispa ničiji… k'o i svi mi, što nismo ničiji. Kad nisi njihov, i kada na sebe nisi stavio cijenu, onda si sam i ničiji. Onda si više gladan nego sit… onda osim ponosa i srca velikog kao Planinica ništa više nemaš. A opet sve imaš. Imaš mnogo više, nego ovaj kravatisani klovn… koji igra na taktove muzike koju sviraju isti, samo malo veći klovnovi od ovoga. I jednog dana kada  zamijene ga, s nekim k'o ima ljepšu kravatu i lažniji osmijeh, bacit će ga kao staro željezo nikome zanimljivo. Nikome, osim dobrom Jovi sa srcem velikim kao Planinica, što ne pamti loše i oprašta što više je gladan nego sit bio.

Oprašta svima… pa i tebi, što nisi se sjetio reći konobaru da zamota dvije porcije u papir, za komšiju tvog, što više je degeneka nekad zbog tebe dobio jer te branio… jer bio si najsmotaniji u raji. Za Jovu svog… koji nije naš. A ako nisi naš, onda umri… odakle ti pravo da živiš u našem Gradu, ako nisi naš!

Oooo proklinjem sada Samsona, Ronalda, Sandokana i ostale što radili su na cirkusu iza Hita!

Proklinjem ih, zašto nisu malo niže spustili Štrumfa!

Jer da jesu, ovaj smotani gnjevni što nikada nije bio hrabar da dovoljno se zaleti i uhvati Štrumfa, pa  skonta curu poslije, ne bi danas dobio svojih pet minuta slave, ovako kravatisan i masan oko usta, da od svakog od nas pravi jednog Jovu… polu gladnog… ali ipak sa srcem velikim kao Planinica.

Sve je to zbog Štrumfa!

(Nada Zovko / Mostarski.ba)