1976: Dušan Bajević – Blizak mi je Beograd, ali nikada ne bih mogao bez Mostara

Tempo, 1976: Još samo mjesec dana i vojnik Dušan Bajević će skinuti uniformu, i već sada Bajevića pitaju gde će, šta će, poslije vojske.

– Pravac u Mostar, odgovara on svima, lakonski.

Dabome, to se već zna da će u Mostar.

Ali ljude interesuje nešto drugo: gdje će Dušan Bajević da nastavi fudbalsku karijeru?

U Mostaru, ili drugdje, to jest inostranstvu, jer se, takođe, zna da ga i u Beogradu, gdje služi vojsku salijeću menadžeri svojim ponudama.

– Idem pravo u Velež, ponovo jasno kaže Dušan Bajević.

Idem pravo u Velež, i – ni riječ više!

Šetamo Beogradom, on priča:

– Nekoliko puta sam mogao da pređem ovdje da igram fudbal.

Volim ovaj grad, a sad, otkad sam u vojsci, zavolio sam ga još jače, još mi je bliži.

Ali, ja nikada ne bih mogao bez Mostara.

Samo je to razlog što svojevremeno nisam prešao u Beograd…

Taj Mostar je za mene fatalan, on je ljubav bez koje ne mogu.

Nabraja prijatelje, i druge razloge, nabraja ljubavi mostarske.

Bega! Ona i Mostar su u svakoj njegovoj priči, kao da su se prepleli oko njega, “princa od Mostara”. Dušan Bajević ni kao dječak nikom ništa nije silom oteo. On je samo “ukrao”. Begu!

Samo ljubav smiješ da ukradeš – kroz osmjeh kaže Bajević. – Samo se ta krađa – oprašta. Šalim se, mada mislim da ovdje ima neke istine…

Bajević je čovjek koji jednako lijepo i zanimljivo priča i o fudbalu, i o životu, i o ljubavi, i o sitnim stvarima do kojih ljudi drže, ili ne drže.

Bajević ne pije, ali ponekad, kad mu se prohtije, popije čašicu viskija.

Jedan njegov dobar prijatelj iz Beograda, zakleti protivnik alkohola, bio je cijelom društvu poznat po tome što nikada nije okusio alkohol.

I, jednom ga Bajević pozove, i kaže da mu je rođendan, da je red da popije jedan viski.

Prijatelj ni tada nije htio da pije, ali Bajević nije dozvoljavao da mu čestita rođendan dok ne popije čašicu, te ovaj pristane…

Ali, Bajeviću nije bio rođendan.

– Otada smo još veći prijatelji – kaže Bajević. – Hoću da kažem da mi je jasno da je taj moj prijatelj popio viski, prvi put u životu, zbog mene. Eto, recimo, to mi se sviđa.

Toga ponedeljka je trenirao u Partizanu. Poslije je rekao:

– Kad budeš pisao o meni, svakako napiši da se mnogo zahvaljujem Partizanu, što mi je omogućio odličan trening. Ljudi iz toga kluba su me zadužili. Mnogo im hvala.

Nikada Dušan Bajević neće zaboraviti da uputi lijepu reč – onome kome treba. A on svuda ima prijatelje, u svakom klubu, u svakom gradu… Ipak…

– Nisam za ovo vrijeme, koliko sam u vojsci, ni zavirio u Zvezdu.

Zar toliko ne voli Zvezdu?

– Ne, ne mrzim ja Zvezdu. Nego njeni navijači su čuli da treniram u Partizanu, pa mi dobacuju. Ne volim to.

Trideset i jedan put je igrao za reprezentaciju, i dao je, pri tom, dvadeset i šest golova, što je sjajan golgeterski bilans, pa ipak, nijega bilo u reprezentaciji – odavno.

– Mladinić je htio da me pozove da treniram sa reprezentativcima. Pitao sam ga da mi jasno kaže da li na mene ozbiljno računa, ili ne, ali nisam dobio određen odgovor. Onda sam ja rekao da sam vojnik, i da mi nije stalo do toga da me neko izvlači iz kasarne, da to ne želim. Mladinić na to nije ništa rekao. Ja, tako, nisam trenirao sa reprezentacijom.

Neću da kažem da je trebalo da ja igram, niti bih to ikada rekao, ali mi se čini da mi je mjesto među kandidatima za reprezentaciju.

On je, evo, jasan, kao i uvijek. Kao što je jasan kada ga pitate gdje će po izlasku iz vojske:

– Pravo u Mostar.

Tempo, 1976. godina
Obrada: Yugopapir