Nada Zovko / O svemu ponešto: Frajla iz naše ulice!

Frajla je odnekud došla. Niko ne zna, ni kad ni zašto. Bila je noćna mora poštenih žena, što ispraćale su je s balkona, u strahu  da muž jedne od njih  ne utješi se noćas u Frajlinom zagrljaju. U svojim širokim šlafrucima i željeznim viklerima na glavi, dovikivali su za njom “Mlada kurva stara prosjakinja”. A ona bi im, nimalo se pravdajući, pogledala prema balkonima, i još glasnije doviknula “Ne leti pčela od meda, već od jada! Da valjate, ne bi mene tražio”.

Frajla je bila to što jeste. Bavila se tim, najstarijim zanatom na svijetu. Niti se ponosila vele, a niti je krila. Nama djeci bila je vrlo zanimljiva. Ispraćali smo je pogledom, dok svaki put ulazila je u stojadina druge boje. Dok je čekala, na svoje “prijatelje” da dođu po nju, popravljala bi karmin zelene boje. Bio je to onaj turski karmin u zlatnoj kutiji zelene boje, što kad ga staviš na usne nikad ne znaš koje će boje postati. Ciklama ili drečavo narandžast. Zatim bi iz drvene ruske “babuške” izvadila bočicu sa parfemom, a mi smo gledali i divili se, kako je divna naša Frajla, i nije nam bilo jasno, kad govorili su nam : “Odmaknite od nje, ne valja vas vidit blizu”.

Frajla nije nikad išla u crkvu, nije ni u džamiju, a nije bila ni u partiji. Išla je samo u “Liru” i naručivala uvijek dupli vinjak i kiselu. Jednom nas je svratila,da popijemo sok, kad pošli smo na Pijesak, na Neretvu, gdje silazilo se baš kod “Lire”. Sjele smo. A nismo smjele, da ne saznaju naši. Pitala je, šta nam kažu za nju. Ja sam se prva javila, i rekla joj istinu. “Meni su rekli, ako ne budeš učila, bićeš k’o Frajla!”. Nije se naljutila. Počela je govoriti, onako više sebi nego nama, sa nekom neobjašnjivom iskrenosti u glasu… “Nisam im ja kriva. Krive one mene, umjesto da krive sebe. Da kući imaju šta trebaju, ne bi im muževi mene tražili. Više pričaju s tapiserijom i goblenom nego s mužem. One misle traži on mene zbog kreveta. A on jadan traži nekog ko će ga pitati je li se umorio na poslu, pa i krevet, i to je normalno”.

Još je htjela pričati Frajla, a mi smo otišle na Pijesak, na kupanje, u strahu da nas neko od naših, ne vidi s njom za stolom. I istina je, da svako ko ušeta nam u život, ima svoju ulogu… učenik ili učitelj. Zapamtila sam ono što odgovarala je kad hakali su je sa balkona “Ne leti pčela od meda, već od jada”. I zaista, nikada ne idemo sa adresa na kojima nam je na ovaj ili onaj način dobro.

Često se sjetim Frajle… prepoznajem je u mnogima što zaklinju se na čednost i poštenje, dok svetinja im visi oko vrata. Prepoznam je u onima što osuđuju, one s vanbračnom djecom, što rade po zadimljenim kafanama da plate vrtić i podstanarski stan. Prepoznam je u onima što iz udobnih fotelja, pošteno stranački zarađeno, ubjeđuju nas kako imaju divan brak i krasnu svekrvu. Prepoznam je, u onoj koja ne pozdravi bivšu školsku kolegicu, koja je danas “samo” trgovkinja ili raspuštenica što radi za pultom u kladionici.

Prepoznam Frajlu, u pogledima onih što kunu se u vječito prijateljstvo prijateljici cjeloživotnoj, dok svoje laži žive sa njenim momkom ili mužem. I razmišljam gdje li je sada Frajla, da vidi kakve kukavice su joj preuzele posao. Nemaju one hrabrosti, kao ona, glasno i jasno, odgovoriti onima što s balkona je hakaju. Nemaju hrabrosti, priznati sebi, i ne dao Bog drugima, da onako poštene i ugledne, nastaviše Frajlin, najstariji zanat na svijetu…

Nedostaje mi Frajla!

Da popijem s njom vinjak… sad mogu, sad sam odrasla! I da joj kažem, da sad kad upoznala sam ove danas… ona je Poštena i čedna komšinica iz naše ulice!

(Nada Zovko / Mostarski.ba)