Nada Zovko / O svemu ponešto: Stari most i Beli…

Znaš, ne volim puno pisati o Tebi. Šta god napišem, mislim da nije dovoljno dobro, da zaslužuješ više i više. Zato te uvijek pišem velikim slovom. Most Stari ! Stari Most ! Oprosti, ne volim te ni gledati u zadnje vrijeme. Ako pogledam te na slici nekoj, ljut sam i na tebe i na sebe, na godine i kilometre što razdvojiše nas. Ali..sanjam te često. Od toga pobjeći ne mogu. I pitam se, hoću li ti biti stranac, kad vratim se jednom kući.

Kad sam odlazio, ni pogledao te nisam. Spašavao sebe i ubjeđivao se da svijet je pun mostova. I starijih i ljepših od tebe. I prelazio preko mnogih, divio se njihovoj ljepoti,gurajući svoju bol negdje u ćošak, da niko je ne vidi. I na kraju puko. Ja, puko k’o kokica, kako kažu naši.

Znam, čuo si , pričaju naši kad dođu na odmor dole, puko Beli. Propio se. Ništa od njega nema. Sve što ti kažu, istina je. Kad Skandinavska zima zaledi ti dušu, a mračna jutra pomute vid, teško je ostati pametan. I trijezan. A mahnitog i pijanog, svi se klone. Svima višak si. Zaboraviše dane kad bio sam trijezan i čitav. Nema veze. Imam ja tebe. Ti si moj Stari most, i noćas tebi pričam. Drugi ionako neće razumjeti.

Fale mi murve. Crne i bijele prezrele murve, na koje salijetale su ose. One iste murve koje sam opsovao stotinu puta kad zalijepe se za đon od šimi cipela, dok žurio sam u hotel Mostar na muziku. Da zauzmem mjesto bliže muzici, da bolje vidim i čujem mog Izu Lampu. Ilijaz Delić Mostarac, tako je pisalo na plakatu, s kojeg smiješio se on, s crvenim šalom oko vrata. Da mi je nekad neko rekao, da falit će mi murve crne i bijele što lijepe se za đon od cipele, rekao bi da je lud.

Fali mi i moja majka. Kaže mi sestra kad umrla je proljetos iznenada, našla joj nekoliko pakovanja listova loze u škrinji za jalan sarmu. Vazda govorila „ Kad moj Beli dođe, da mu napravim, to mu je najdraže jelo“. I nanu iz avlije, našu domaću sušila, da mi da da ponesem, kad vraćao se u svijet. I smokve suhe, na deblji konac nanizane. A ja, zakasnih na sve.

Fali mi moj prijatelj najbolji.Onaj s kojim perio sam zajedno udice i u ribu išao. Onaj što rekao je “Ako hoće da ubiju tebe jer nisi naš, moraće prvo ubiti mene”. Onaj što spasio mi život,rizikujući svoj vlastiti. Ni njega nema u Gradu više. Dobio otkaz, propala firma, i u pedeset i nekoj dane provodi na građevini u Njemačkoj. Ja još jedino tebe imam Stari mostu moj. Ni majke žive, ni Ize Lampe, ni bašte u hotel Mostaru, ni druga najboljeg što perili smo zajedno udice i u ribu išli. Samo ti ćeš razumjeti Belog svog. I zato, kad kažu ti da sam propio se i puko skroz, reci im Neka je ! Reci im, Nije se čovjeku ni čudit.

A eto mene tebi uskoro. Samo još malo da otrijeznim se od tuge, što snađe me…

Pa da nastavimo gdje smo davno stali, Stari mostu moj…

(Nada Zovko / Mostarski.ba)