Nada Zovko / O svemu ponešto: Stari Mostu moj…

A šta si ti mislio, da izvučeš se noćas da ne dođeš, da se ne isplačemo k'o i svih ovih godina, i ne progovorimo o svemu onom nekad? Mislio si poslati mi Tifu, Kemala, Emira i Fazlu da uspavaju me uz one tvoje laži: „Ja pogođen nisam, ni umro ni pao, samo sam morao skočiti dole…“

O Bože moj, i pored svega što zadesilo te, ti opet dobar… opet ne mrziš… nikog ne kriviš! Ne laži! Nisi skočio dole! Trpio si, krvario si, ma borio si se do zadnjeg… ali sruši se, pade… i zagrli te tvoja majka Neretva i sakri na svoje dno, duboko, da ne mogu te više ranjavati ni rušiti.

I od tada sve ove godine, svake noći, pričamo se ti i ja! Ti Stari most iz dubine rijeke i ja luđakinja što priča sa mostom.

Hoćemo li i noćas, k'o i uvijek, ono polako natenane o svemu? Briga tebe, što ustajem prije šest, i što odbiju nam od plate, ako neko ukrade dvije banane. Ma, pusti sad platu, ti si važniji od svega.

Znaš li da od tada… i kada ne padaju kiše… novembar je vrijeme kiše suza iz ovih mojih očiju. Toliko te volim, da imam ti pravo reći, ljuta sam na tebe! Ljuta sam, jer kad si vidio da ne možeš više, da boli te, da ćeš pasti… zašto mi nisi javio, poslao neki znak  da idem, da klečim, da molim se svima kako znam i kako ne znam, da spase te… da ne padneš.

Otišla bi, nekako bi otišla do fra Ivana u Fojnicu u samostan, ti znaš da on te volio, otišla bi bolan i do Ostroga i Oca Damjana da moli se Vasiliju za tebe, a probila bi se nekako i do Bradine do hodže Rizvića ti znaš kad on prouči i zapis napravi da to mora pomoći…

Ali jok… ti kontao dosta narodu gladi i smrti, još da i o tebi devre, kontao ti, možeš sam… Snaga, ponos, inat… ali pade!

Mrzim broj 9! Zbog tebe ga mrzim. A gdje me zadesilo kad čula sam?

Rekla sam ti, u jednoj ruci kocka Zdenka sira, u drugoj suha kifla, kad rekoše PAO JE… SRUŠIO SE…

A dalje znaš, kad srušio si se ti, srušila sam se i ja… sjećam se da svi su tada pucali oko mene, neko je pucao zbog ovog neko zbog onog… ja sam plakala a suze su tekle prema unutra, ubijena sam tada i bez metaka što nekome su stavljale suze, a nekome radost na lice…

I nemoj se ljutiti, shvati me ne mogu od tada dalje od Šemovca i dalje od Tepe… ne mogu nogom na kaldrmu, pa ubij me! Svaka čast ovom tvom bratu, lijepo su ga napravili, liči on na tebe, ali nije on TI! I šta, popenjem se ja, i onako sa sredine gledam dole u vodu, a ne vidim te! Bolje ovako, svake noći dođeš, ispričamo se i zoru dočekamo zajedno. A osim toga, ne zna on ono što ti o meni znaš! Ne zna to niko, samo ti i ja, e koliko ti tajni znaš.

A sjećaš li se ono, kad sam se ja zaljubila u onog što je skak'o na glavu iz Mahale? Kako se neću zaljubit, kad mi je rekao da je slovo M na srcu istetovirao, zbog prvog slova moga imena. Randes na sred mosta, ja čekam ga čekam… njega nema. Kad naiđe Safa k'o meit sav u bijelom s crvenim fesom na glavi i kaže: “Mala neće ti doći, eno ga p'jan sjedi u Age”… I nije došao, a kasnije saznam da to M, je posvećeno mami Mejri, a ja pala na foru. Šuti, samo ti o ovome znaš. A je li te bolilo kad lupala sam metalnom štiklom po tebi, znaš ono, ako si iz Mostara moraš znati hodati u štikli po Mostu. A sjećaš li se onog domca, onog finog nabildanog što je radio u Čardaku? E ja sam se njemu sigurno sviđala! Čuj što nisam sa njim? Nisam zato jer sam se malo zabavljala s njegovim najboljim prijateljem, a gdje ćeš s dva prijatelja, da se prohakaš, znaš da to kod nas ne ide.

A sjećaš li se… ma svega se ti sjećaš… Džaba opet suze, kako neću  plakat, ti dole na dnu rijeke, a ja ovdje u mraku sama. Pravo reci, falimo li ti, ko i ti nama? A znam da falimo, a ti opet dobar, ne mrziš, ne osuđuješ… E tu smo ti isti! Ni ja, ni o kom loše, ja samo volim! Volim svakoga, ali tebe nekako najviše!

Nek te zovu svačiji i ničiji, ti si bolan MOJ… zajedno smo mi pali onog 9. samo tebe zagrli tada Neretva, a mene do sad još niko. Nećemo plakat više! Dosta za noćas!

Vidi, rekla sam ti milion puta do sad, kad odmoriš i ozdraviš od svega, i budeš htio izroniti gore, zovi, da ti dodamo ruku, ima nas, ići ćemo moliti se i kako znamo i kako ne znamo, nemoj sam, umoran si od svega.

Zora će… dođi opet sutra iza ponoći… i ne šalji Kemu, Emira, Fazlu i Tifu… slaba im je utjeha… Znamo da nisi skočio! Pao si! Hajde idi sada… i pozdravi mi  Neretvu, i zahvali joj se opet od mene, što čuva i grli te… kad mene sve ove godine nema ko…

Laku noć i vidimo se…Stari Mostu Moj!

(Nada Zovko / Mostarski.ba)