Nada Zovko / O svemu ponešto: Umro je na današnji dan…

Već sam pisala o tebi. Mislila sam da svi te volimo. Svako na svoj način. Neko zbog skakača, a neko zbog divnih razglednica koje si krasio, a koje vojnici i pitomci slali su svojim kućama, uz obavezan pozdrav iz Grada na Neretvi. Jedni su po tebi skakutali kao vilenjaci u trenutku najveće čarolije u bajkama, graciozno i lagano. Drugi su „đumali“ držeči se čvrsto za ogradu, kao da će ih bura otpuhati. I njih, i duvan što taj dan nisu uspjeli na Tepi prodati. Meni su jednako bili dragi, i jedni i drugi. Ne možeš čovjeka s hodom balerine po tebi,više voljeti od onog što jedva čeka da siđe s kaldrme tvoje dok se nije još „oklizno“. Ne možeš zaviriti u srce ni jednog ni drugog, da znaš koji bi te ranio, ubio. Nema ti to veze s hodom. To ti je ono, ili si čovjek ili nisi.

To ti je ono, kad papirić od žvake gurneš na dno džepa, jer žao ti da prljaš Grad. Jer voliš Grad. Onako isto, kako sam mislila da svi, svako na svoj način, volimo tebe. Plačem sad. Eto opet ja zbog tebe plačem. A rekla da neću! Koji mi je đavo? Evo te oživili, izvadili iz rijeke, zakrpili ti dušu, evo te slikaju, kupuju opet šarene razglednice i šalju u svoje daleke zemlje, ma zbog tebe i dođu u Grad, ta nisu zbog mene… Ali… nije to, to…

Ne moraju ovi što smiju se dok skakuću po tebi, znati kako je danas tebi i meni. Neka misle oni da bol je prošla a tuga izblijedila. A nije. Neka misle oni drugi, da ime tvoje i ime moje, ne može se baš tako do bola voljeti. Jer imena naša različita, rušila su i ubijala jedni druge. Neka oni misle, a mi ćemo danas zaplakati.

Tada kad pao si i nismo smjeli. Rušili smo se isto, u stotine komada, za koje znali smo da nikada nas više niko neće moći polijepiti. Znali smo mi i tada, da doći će vrijeme kad ti ćeš izroniti, a ja glasno bez straha zbog tebe plakati. Nešto je drugo boljelo mnogo jače. A boli i sada. Pitanje koje vapi za odgovorom sve ove godine?

Zašto?

Zašto ga bolan ne voliš? Šta je to u tebi da neda ti da nogom svojom preko njega pređeš, a tako si mu blizu. Nije ti on most obični. Nije ti on obični Stari most. On je ko insan svaki. Ima dušu, i boli ga što odsvakle mu dođu, s kraja svijeta čak, a ti njegov, i nećeš. On bi da bude tvoj, ako ga želiš… A jeli ti ga grehota ne željeti ? Šta bi neki drugi gradovi dali da njihov je, a ti imaš ga,a ne dolaziš mu.

A da približiš mu se, toliko toga bi ti imao reći…od suza zabranjenih ljubavi, do nadahnuća neshvaćenih pjesnika i mostarskih pilićara što varaju na sitno. O ratu ti nebi pričao. On je dobričina što ne mrzi i ne pamti loše. Nebi te pitao ni zašto te nije bilo tolike godine. Zna on da rekli su ti protiv njega svašta, i da nije do tebe.

Eto ako ne zbog sebe… posjeti ga ovo koji dan zbog njega. Biće mu drago da navratiš, jer… gadni su mu ovo dani.

Znaš… Umro je na današnji dan

Zato navrati… biće mu drago poslije toliko godina.

Svejedno, jeli hodaš po njemu lagano kao vilenjaci iz bajke u vrijeme najveće čarolije, ili „đumaš“ držeći se za ogradu da ne „oklizneš“ se.

Njemu dobričini od Mosta Starog, jednako si drag…

(Nada Zovko / Mostarski.ba)