1985: Enver Marić oprostio se od aktivnog igranja i postao član stručnog štaba Veleža

I ja sam psovao, vikao na saigrače, bio sam na golu prilično nervozan. Sve je to bila neka nasušna potreba, bez koje se nije moglo i ne može. No, i posljednji pozdrav, posljednji pogled na rastanku bili su upućeni i okrenuti gledalištu pod Bijelim bregom, Veležovim vjernicima…

Dvojica mostarskih fudbalskih velikana – Enver Marić i Franjo Vladić – oprostili su se od aktivnog igranja i postali članovi stručnog štaba Veleža.

Prije desetak godina, kada je Veležu gorjelo pod nogama i kada su baš kao i sada Mostar i Hercegovinu pritisle nesnosne žege, o ljudima i fudbalu razgovarali smo sa sada, na žalost, pokojnim Ahmetom, ocem Envera Marića.

Još su nam u sjećanju njegove poruke da svaki posao, pa i fudbal, treba raditi valjano i pošteno, s ljubavlju prije svega.

Nije tom prilikom ostao dužan ni svom sinu, s velikim ushićenjem, ali i upozorenjem govorio je o nosiocima Veležove igre – Bajeviću, Halilhodžiću, Vladiću…

Prosto ih molio da svom klubu vrate renome, da zapnu iz petnih žila, da dokažu da nije sve u novcu…

Sa gotovo istovjetnim, ljudskim porukama oprašta se od aktivnog igranja (ne od fudbala!) Enver Marić (37), poslije skoro dvije decenije besprjekornog izvršavanja profesionalnih obaveza.

Svojevrsni rekorder: 745 utakmica, u dresu Veleža 438 prvenstvenih, od kojih 137 zaredom!

Ne obrukati porodično ime

Ostaje pri svom životnom geslu da rad, humanost i ljubav oplemenjuju čovjeka, da sve ima svoj početak i kraj:

– Sentimentalnost nije moja odlika!

Kao i svaki drugi mladi Mostarac imao sam svoje jarane…

Voljeli smo se, drugovali, ponekad se i potukli.

S “najpoštenijima” i onima “iz podzemlja” provodio sam dane bez bojazni da će mi neko zamjeriti zbog ovog ili onog.

Takvi smo mi, Mostarci, poštujemo stara prijateljstva, ne uzdižemo se “jedan iznad drugog”!

Moji sinovi Teo (14) i Leo (11) ponajmanje pričaju o fudbalu – baš zato što sam im ja otac.

Da ne bi neko rekao: “Eno, oni Enverovi…”

Okupe se kod mene djeca, bude ih i po desetak, lijepo se zabavljaju uz muziku i koktu, to mi zaista ne smeta.

A ni Mireli; u stanju je da ih povazdan dvori…

Skromnost je u našoj porodici urođena.

Takvi su i moja dva brata Huso i Juso, majka Đulsa u tome prednjači.

Nerijetko se okupimo kod nje: savjetuje nas pa i upozorava da “ne obrukamo” porodično ime!

Rekoh da su mi djeca skromna: obojica su u Veležu – sami od sebe, ne mojom željom i nagovaranjem.

Nerijetko me zapitkuju o fudbalu.

Ako im nešto ispričam… to im je moja jedina pomoć.

Za sve ostalo, fudbalsko, neka sami brinu i neka se, ako im je do toga stalo, izbore!

Zadovoljan sam što dobro uče, što su druželjubivi.

I dok sam bio aktivni igrač punu pažnju sam poklanjao porodici, volio sam da mi u kući sve bude lijepo i radosno.

Nekima je tolika moja privrženost – smetala!

Računao sam da ono malo slobodnog vremena treba provesti uz svoje najbliže, ne znam u čemu je tu grijeh!

Pa, da budem iskren: za 14 godina braka supruga Mirela je dobar dio porodičnog tereta iznijela na svojim leđima, mnogo doprinijela normalnom uzgoju dece, bračnoj harmoniji, mojoj fudbalskoj karijeri.

Nikad nije živjela u oblacima!

Ne baš često, odemo uveče u “Borik”, kafanicu Juse Dizdarevića, ili u “Bale”, čiji su vlasnici Enver Balić i moj brat, Juso.

Dođu mi prijatelji i rođaci kući, idemo mi kod njih – lijepo nam je i prijatno.

Zaradio sam za pristojan život, nije mi potrebno da se bavim ugostiteljstvom.

Stekao sam – opet zahvaljujući fudbalu – neke navike bez kojih ne mogu.

Recimo: da budem tačan i iskren, da nikom ne mislim, a kamoli učinim zlo.

I da rano ustajem.

Od prvih jutarnjih časova i dugo godina u klubu smo prvi – Blažov otac, Vlado, ekonom Veleža Melo i ja.

Poslije svakog treninga znao sam da odem kući, da se odmorim, pa – opet Jovo nanovo.

I kad sam bio sasvim bez obaveza izmišljao sam ih, samo da ne budem “prazan”.

Prošlost koja pecne

Eto, prestao sam da branim, ali – bez neke prevelike tuge.

Zato što sam odmah prionuo na drugi posao – opet u Veležu.

Ostao sam, znači, među svojima.

Rekao sam odgovornim ljudima iz kluba da prihvatam ponuđeni posao tehničkog rukovodioca, samo ako oni smatraju da tu ulogu mogu uspješno da obavljam.

A ja mislim da mogu!

Naravno, u svakoj smjeni generacija ima opiranja, ljubomore, no, meni je u prvom planu Velež.

Da nekako krenemo naprijed, da izađemo iz prosječnosti!

Da me neko pogrešno ne shvati: ja ću, kao i dosad, poštovati savjete starijih i iskusnijih prijatelja Veleža, sa svima ću sarađivati.

Ivan Ćurković je za mene bio i ostao pojam vrhunskog golmana i čovjeka, od inostranih Sep Majer i Nino Zof.

Prije nego što sam naslijedio Ćureta osluškivao sam svaki njegov korak, stanovali smo gotovo kuća uz kuću.

Sjećate se Alfonsa Horvatića, neposrednog Ćurkovićevog zamjenika na golu Veleža – i on je imao vrhunske kvalitete, i njega sam mnogo poštovao.

Eto, i u fudbalu sve nekako ide – ukrug.

Legendarni Meho Trbonja, narodni heroj i izuzetni veležovac, uvijek je forsirao mlade, i sada ih forsira.

I mene je gurao.

Sada i ja volim da pomognem mladima, da što prije postignu svoj cilj.

Zato i kažem da se od fudbala ne rastajem, da sam tu.

Doživio sam gromke aplauze Veležovih i mojih simpatizera, ali sam iz gledališta čuo i psovke na moj račun…

Dobacivali su mi da sam već star, da treba da odem, itd.

I ja sam psovao, vikao na saigrače, bio sam na golu prilično nervozan.

Sve je to bila neka nasušna potreba, bez koje se nije moglo i ne može.

No, i posljednji pozdrav, poslednji pogled na rastanku bili su upućeni i okrenuti gledalištu pod Bijelim bregom, Veležovim vjernicima.

Naša ljubav i “mržnja” ostaju vječiti, a tek nam predstoji zajednički put – ka boljem!

To ne znači da žalim za propuštenim: sve sam, smatram, obavio na najbolji način, na opšte zadovoljstvo.

Ostala je jedna, malo teža nesuglasica; kad sam, 1976, odlazio u Šalke 04…

Platio sam Veležu vrlo visoku odštetu – čak 75.000 dolara!

Dogovor je bio za mnogo manju sumu, a kad su Nijemci donijeli novac… počelo je ucenjivanje….

No to je prošlost koja samo s vremena na vrijeme – pecne!

Još kao srednjoškolac mnogo sam vjerovao svom najboljem učitelju Žarku Barbariću – učio me radnosti i poštenju, pa tek fudbalu.

Upravo zbog toga mi je žao što mi se tako nešto dogodilo u sredini gdje su poverjenje i ljudskost oduvijek bili i ostali u prvom planu.

Ja nikad nisam rekao da sam u Veležu mnogo i sve učinio – jer nisam, ali sam uz pomoć drugih ipak nešto učinio.

Kad bih birao svoj najbolji učinak, opredjelio bih se za pobjedu Veleža nad “Željom” – 3:2, u finalu Jugo kupa, taj trofej mi je veoma drag!

U reprezentaciji (32 igre): majstorica sa Španijom (1:0), pobjeda nad SR Njemačkom u Minhenu, 1973, kada sam odbranio sve pa i udarac čuvenog Gerda Milera sa bijele tačke!

Svejedno, od slave i popularnosti se ne živi…

Ako hoćete, najpopularniji iz moje generacije je Franjo Vladić*, znao je da se “nametne” gledaocima.

A mnogi, možda, smatraju da su to rasni golgeteri Dušan Bajević, Vahid Halilhodžić, ili neko drugi, odnosno treći.

I sada je Kulje mnogo i svuda omiljen.

I meni djeca mašu, ja im se oglasim sirenom, ponekad stanem da se baš s njima pozdravim.

Svakodnevno dolazi na stadion 11-godišnji Mika, Veležov ljubimac, rekao bih i maskota.

Poigra se sa svima nama, dobije za sladoled, prezadovoljan je.

Pa i meni je zadovoljstvo što je takav, skroman.

Velika je to vrlina, ljudi moji, biti odmjeren i umjeren u svemu – drugačije… ne valja!

Zabilježio: Ljubomir Ristić, Tempo, avgust 1985.
Obrada: Yugopapir